Drugi dan puta od Moskve ka Vladivostoku skrećemo sa glavnog pravca u selo koje se zove Kusa. Udaljeno 50-ak km od glavne saobraćajnice, 20.000 stanovnika i budući ski centar. Iza visoke ograde i bodljikave žice krije se objekat sa ukusno uređenim sobama, tu smo dospeli zahvaljujuci Saši, bajkeru koga smo upoznali u Moskvi i koji nam je nesebično ponudio smeštaj u svom “obližnjem” hotelu, udaljenom od Moskve tričavih 2.000 km. Iznenađenjima tu nije kraj, ujutro nas je dočekala TV ekipa kojoj smo uspeli da ispričamo šta smo sve prošli i kuda nastavljamo dalje.

Ural, vreme se menja iz časa u čas, nešto pre kamen-obeležja koji razdvaja Evropu od Azije Mića pada, zbog kiše i neke čudne smese kojom premazuju asfalt, podloga je poput leda i jako nam je teško da kontorlišemo naše 300 kg teške debeljuce. Dobro je nije povređen, nezatna oštećenja na motoru. Par fotografija na prelazu sa jednog na drugi kontinent za uspomenu.

Sibir, kilometri pod vodom i beskrajne šume iza kojih se pojavljuju gradovi za koje nikada niste čuli a imaju i po milion stanovnika. Omsk nije na toj listi najviše zahvaljujući piscu koji je tu rodjen i čiji spomenik idemo da posetimo. Do njega smo vrlo lako došli ljubaznošću ljudi koji tu žive i kojima nije bilo teško da vozeći ispred nas pređu sa jednog na drugi kraj grada i dovedu nas do odredišta. A tamo, Dostojevski zaustavljen u pola koraka u kaputu sa knjigom u ruci u mirnoj uličici oivičenoj jablanima dovoljan je razlog da svratimo u Omsk. Tu su nas sreli i lokalni bajkeri koji su nam malo pričali o svom gradu. Vozili smo sa njima do izlaska iz grada, kako to ovde biva blokiraju saobraćaj da možemo nesmetano da prođemo kao policijska pratnja. Pozdravili smo se i nastavili dalje, da smo ostali još malo možda bi sreli i znate već, onu braću Karamazove.

Novosibirsk je sledeći grad u Rusiji koji odlučujemo da posetimo, zašto, u gradu postoji crkva koja se nalazi u geografskom centru Rusije. Pored te postoji još jedna interesantna građevina. Kada su odlučili da naprave novi most stari nisu želeli da sruše u potpunosti već su jedan njegov deo ostavili za uspomenu. I tako danas imate čelični most koji se prostire od obale do prvih nosećih stubova u vodi i tu se završava. Novosibirsk napuštamo uz takav pljusak da smo jedva uspeli da obučemo kišna odela.

Sledi Kemerevo gde ponovo skrećemo sa glavnog puta, dočekuju nas bajkeri, pomažu da nađemo smeštaj, da zakrpimo gume na prikolici i kombiju, upoznaju nas sa Goranom, Srbinom koji u tom gradu živi više od 10 godina i koji nam je bio od velike pomoći. Hotel u kom smo noćili je vlasništvo gospodina Pavela Gridina, poznati fotograf koji je imao izložbe u najpoznatijim gradovima evrope. Gospodin Gridin je upisan u ginisovu knjigu rekorda kao čovek koji je sa svojom posadom na katamaranu plovio od Sibira do Indijskog okeana. Uz TV kamere napuštamo Kemerovo.

 

Motel-gostinica kako to ovde zovu može se nalaziti na glavnom putu ili u mestima koja se nalaze neposredno uz glavnu komunikaciju. Ukoliko nema dovoljan broj kreveta u istoj pitamo koliko ima do sledeće. Dešava se da deo spava u gostinici deo u kombiju, sobe su od čistih i prijatnih do rupa kakve nemožete ni zamisliti. Priču o gostinicama započinjem zbog prijatnih i neprijatnih iskustava koje smo imali. I još nešto poželjno je da gostinica ima i stajanku-obezbeđen parking za vozila da se ujutro ne bi neprijatno iznenadili. U jednoj takvoj potrazi za smeštajem nailazimo na čoveka, zovemo ga I LOVE YOU SRBI, koji se ponudio da nam pomogne. Na 30-ak kilometara od puta ulazimo u Trzinski malo mesto sa dve gostoinice, kako smo stigli ispred gostinice dolazi policija i traži da naša vozila budu parkirana ispred policijske stanice, a gospodin I L Y SRBI se pojavljuje i svoju uslugu želi da naplati sa neskromnih 100 $. Mala srpska ekspedicija je u čudu. Deo ekipe koji je noć trebao da provede u bolje opremljenom smeštaju imao je problema sa domaćinom, verovatno uz dogovor sa gore pomenutim gospodinom nisu hteli da ih puste da noće uz 1000 objasnjenja, kako papiri nisu u redu, kako nema mesta, kako ..., ponovo policija i nešto pred zoru svi odlazimo na zaslužen odmor.

 

Druga priča ima isti početak, ali lepši kraj. U mrklom mraku sustiže nas Mercedes sa 4 Rusa koji nudi svoju pomoć i to isti oni koje smo predhodno u jednoj kafani pitali koliko ima do sledećeg konačišta. Sa velikom zebnjim pratimo ih više od 100 km i pitamo se bliži li se neplanirani kraj našeg putovanja? Konačno stižemo u banju ispred grada Irkutska. Zbog servisa koje smo obavljali i zamene oštećenog vetrobrana ostali smo nešto više od 24 sata. Troškove našeg boravka u toj banji platili su naši domaćini. Bili smo pozvani da nastavimo druženje u nekoj vili na Bajkalu, ali zbog puta koji je ispred nas to smo morali da odbijemo. Još nešto, ako se u Rusiji nakon vožnje po kiši, promrzli i umorni u nekoj gostinici ponadate toplom napitku da vas malo ugreje, onda nikako nemojte naručivati krušku u jelovniku, stoji zajedno sa supom, dobicete ledenu čorbu koja je ovde jako popularna i kojoj se na temperaturi preko 30 stepeni rusi jako raduju. Nama se nije svidela.

 

Dalje putovanje do granice sa Mongolijom nije donosilo ništa novo. Dolazimo u Citu, to je gradić koji u ovom putovanju zauzima posebno mesto, od tog mesta pređeni kilometar puta znači mnogo više nego savladati rastojanje od 1000m. Prvobitni plan je podrazumevao ulazak u Kinu, želeli smo da nakon granice skinemo motore sa prikolice i malo se vozimo, iako je to strancima zabranjeno. No gospođai prikolici je dosta loših puteva pa je odlučila da je tu kraj. Mi pak odlučujemo da prateće vozilo ide kroz Kinu, a da motorima nastavimo prema Vladivostoku. Tužno je bilo ostaviti prikolicu sa mnogo opreme na njoj ali izbora nije bilo. I tako je ostalo: par novih guma, kanisteri za gorivo i vodu, paketi kisele vode, next sokovi, gotova jela, plazma (njam, njam)... ljudi su stajali nedaleko odatle i čekalli da pođemo pa da ponesu kućama stvari sa naše prikolice. Pozdravili smo se i krenuli svako na svoju stranu motori putem koga nema, a prateće vozilo prema prežaljenoj Kineskoj granici. Nakon 600 km kombi je na granci gde počinje drama koja traje gotovo 24 sata, uz svu ljubaznost carinika i punu podršku našeg konzula, Kinesku granicu ekipa u kombiju nije uspela preći. Prvi razlog što je planirana ruta delom poplavljena pa je trebalo obilaziti. Drugi razlog je u 15.000 $, koliko je bilo potrebno da ostavimo kao garanciju za vozilo. a mi te pare nismo imali, tako se nakon 24 sata, 2 izlaska iz Rusije, dva pokušaja ulaska u Kinu i dva ulaska u Rusiju ostaje priključiti se našim drugarima na motorima. Imali smo sreću i da je Ruski carinik bio na Kosovu i da odlično govori srpski što nam je u mnogome olakšalo carinske procedure. Krećemo za našim drugarima, a tu počinje nova drama, taj deo puta je samo na nekim mestima pokriven SMS mrežom, a mi treba da se čujemo, javimo da u Kinu nismo ušli i da dogovorimo mesto sastanka. Za to vreme mi na motorima smo krenuli prema Vladivostoku znajući da na deonici puta od gotovo 1.000 km uopšte nema asfalta, a da je nekih 800 km delom prektiveno asfaltom, delom samo pripremljeno za asfaltiranje. Upoznajemo Jurija, motorista na Intruderu, vojno lice koje nam se priključuje. Pomaže nam oko informacija o pumpama, putnoj mreži, mestima za spavanje. Prvi put dolazi do zastoja zbog nestašice goriva. Pronašli smo pumpu, kakvu samo slike mogu dočarati, ali ne i struju koja je upravo nestala i može se desiti da dođe tek sutradan. Srećom, dolazi nakom 30-ak min i trajala je taman za jedan rezervoar. Nakon nove neizvesnosti u trajanju od 15 min, struja dolazi i svi srećni nastavljamo naše putovanje. Na spavanje u gostinicama nemožemo računati jer ih ovde skoro i nema.

 

Zureći za svakim metrom pre mraka Edi nailazi nenadano na nagomilanu zemlju i ... ostvaren je bliski susret sa majčicom Rusijom. Simbioza Yamahe i Edija brzo je ponovo uspostavljena pa nastavljamo dalje još neko vreme, podižemo logor, ranom zorom treba nastaviti. Sve što je na karti blizu u praksi je postajalo danima daleko, sa gorivom smo uvak bili na ivici i pored rezerve koju smo nosili a kiša je situaciju činila samo gorom. Slike koje su nam pokazivali o putu koj tek treba preći nisu delovale optimistički. Narednog dana saznajemo da prateće vozilo nije prešlo granicu i da su ide za nama. Počinje igra gluvih telefona, poruke dobijamo i sa 12 sati zakašnjenja pošto obično nemamo signal. Na karti je najbliži markantni objekat bio na oko 100 km i uzimamo ga kao mesto sastanka. Mogocha, tu moramo stići, poćinje kiša, blato, reke presecaju put, gde je nemoguće proći, čeka se mehanizacija koja to prokopava i čini prohodnim. Našem dogovorenom mestu bliži smo svega 20-ak km, a vozili smo čitav dan, dobijamo novu poruku o poziciji kombija gde su se u trenutku slanja nalazili. Nemamo utisak da smo se približili Mogochi. Još jedan prođe dan, a mi ni blizu. Nalazimo mesto za logor i konačno signal, stiže sms, “Jeste li u Mogochi?, čekajte nas tamo!” Odgovaram na poruku i u tom trenutku ugledam kombi. Počinjem da zviždim i trčim prema njima, jer ako me ne vide načina da ih sustignemo nema. Tea me je prepoznala i to veče smo uz vatru, sušeći se od kiše i grejući jedni drugima ispričali kroz šta smo sve prošli. 17 jula u Beograd je otišlo svih 46 stepeni, a nama je ostalo samo 7 kisnih i smrzavajućih. Narednog dana stižemo u Mogochu, odatle bi narednih 500 km put trebao biti bolji, još uvek ne pričamo o asfaltu. Po putu nasutom tucanikom znali smo voziti i do 100 km/h. Yamahe se pretvaraju u divlje Mustange koji svo vreme pokušavaju da vam pobegnu. Vozimo po takvim putevima gde i mnogo iskusniji bajkeristi od nas padaju. To je slučaj i jednog Japanca na KTM-u, koga je potok odneo i koji je izgubio svest pri padu, srećom izvukli su ga radnici u blizini tog prelaza. Na jednom takvom pravcu gde je put debelo posut sitnim kamenjem, Jurij pada. Velika brzina je dovela do toga da nakon udarca u volan Jurij savlada vazdušn prostor na kom bi mu pozavidela i braća Wright, jedino sletanje nije bilo po propisima. Kada smo se zaustavili nije se pomerao. Na Mićino prozivanje otvorio je oči i odmah poželeo da ustane. Vidljiva oštećenja na kacigi su nam govorila da sa njim postupimo oprezno, ali Rus je to. Kako smo pretpostavili, a kasnije i saznali Jurij je imao par polomljenih rebara i potres mozga. Kazao nam je da se ne seća pada i da je video sunce, potom smo uspeli da mu nekako osposobimo motor i sa njim polako vozili do grada gde će on ostati da popravi motor, rebarca i da naravno izbaci sunce iz glave. U tom gradu pored ljubaznih domaćina bili smo i interesantna priča za novinare koji su došli da nas intervjuišu. Zorom nastavljamo prema Habarovsku, put već postaje delom asfaltiran pa se mnogo brže krećemo. Opet ulazimo u prosek od oko 800 km. Noć koja sledi je za pamćenje i po mestu gde smo noćili. Raspitivajući se za smeštaj ljubazni Rus uz malu nadoknadu nam nudi da spavamo u njegovom stanu. Sve bi dobro bilo da se u neko doba noći nije pojavio vlasnik stana koji se pijan i zbunjen pitao šta mi tu radimo. Uz razgovor sa njim smo saznali da  nam je njegov brat izdao stan i da već “radi” na Votki, što ga je posebno ljutilo. Nekako smo se svi smestili i rešili da bar malo odspavamo za sutrašnje putovanje.

 

Stižemo u Vladivostok upoznajemo na aerodromu Antona Rusa korejskog porekla i Mihu koji od tog dana do dana polaska sa nama postaju nerazdvojni. To je završetak vožnje motorima jer ispred nas je Velika bara i valja prebaciti motore za SAD. Još u Beogradu smo znali da će nam to biti najozbiljniji logistički problem, jer bez obzira na različite vidove komuniciranja, informacije su bile polovične. Aviokompanija u Vladivostoku nam je otkazala transport zbog nemogućnosti da se usaglase sa Korejskom kompanijom i upućuje nas da brodom pređemo u Južnu Koreju te da se tamo snalazimo. Brod ili kako ga Rusi zovu “parom” ide jedanput nedeljno za Koreju, tako da nas je to zadržalo neplaniranih 5 dana. Iskoristili smo to vreme da sa Mihom i Antonom upoznamo Vladivostok. To je grad koji je do devedesetih  bio zatvoren za strance. Da čudima nema kraja potvrđuje i susret sa Brankom Takahashi, srpkinja udata za Japanskog diplomatu koja živi u Vladivostoku, a dete im se zove Hiro Ljubomir Takahashi. Prethodio je tog dana i susret sa lokalnom TV i njenom reporterkom koja nas je pozdravila na tečnom Srpskom jeziku. To je Marijana, Ruskinja koja obožava Srbiju i koja je već nekoliko puta boravila u Srbiji. Branka se bavi slikanjem i pisanjem stihova, a par dana kasnije nakon našeg odlaska priredila je uspešnu izložbu u Vladivostoku. Kombi smo vratili nazad železnicom, a Vlada se vratio avionom za Beograd preko Moskve. Upoznali smo Vledivostok i snimili dosta materijala o tom gradu. Interesantno je to da se tu nalazi spomenik Ćirilu i Metodiju. Ukrcavamo se napokon u brod i krećemo ka Južnoj Koreji.

 

Prethodno da vas informišem o putu u Mongoliju, koji je bio kratak ali više nego interesantan. U Mongoliji smo bili za vreme nacionalnog praznika NADAM. Ono što mi se veoma svidelo je to koliko vole svoju zemlju, svaki treći auto je bio ukrašen Mongolskom zastavom ili sličnim simbolom, raspoloženje inače dobronamernih ljudi je vrhunsko. Nako prelaska Rusko-Mongolske granice i dolaska do glavnog grada  Ulan Batora, pratilo nas je prelepo vreme. Zemlja je idilična, i dominiraju dve boje zelena i plava, prostrane visoravni bez drveća, a nebo... zaista predivno. Videli smo stada svih vrsta, od mongolskog konja Tukija do stada ovaca, krava, jakova, koza. Šatori za smeštaj Mongolskih nomada zovu se Jurte, i ima ih posvuda. U jednom od tih šatora smo i kratko boravili na povratku iz Mongolije. U Ulan Batoru smo posetili budistički manastir, gledali predivan vatromet i ljude kako plešu na trgu ispred Mongolskog parlamenta. Inače sve u ovoj zemlji podseća na slavnu Mongolsku prošlost i Džingis Kana. Ništa na ovom putu nije bilo rutinska vožnja, po povratku iz Mongolije, u kojoj smo proveli tri dana, pratio nas je pljusak, nebo se otvorilo, sevalo je tako da mi je motor povremeno ličio na novogodišnju jelku. Vidljivost je bila minimalna i odjednom krdo preplašenih konja iz mraka istrčava na put. Na ovom putu naučite neke stvari o sebi, a to su da neznamo da odustnemo, nije logično ali je tako. Vozili smo noću, po jakom pljusku i grmljavini i stigli do granice u dva sata posle ponoći. Tu nas je sačekalo novo iznenađenje, a to je katanac od dva kilograma na kapiji. Vrlo jednostavno, granični prelaz, jedan jedini, radi tek od 8 sati. Dok smo išli ka granici ispred nas na 50-ak metara, jedno putničko vozilo je izgubilo kontrolu i slupalo se. Trenutno smo reagovali i izvukli iz vozila stariju ženu koja je vozila i mlađu devojku. Odmah smo ukazali prvu pomoć i zaustavili saobraćaj. Bukvalno smo ih ubacili u džip koji je stao ali nije hteo da ih poveze do bolnice. Na granici koju prvi put posećuje neko iz Srbije ista priča. Na pasošu piše Savezna Republika Jugoslavija, a u kompjuterim na graničnim prelazima Srbija i Crna Gora, a mi znamo da se više ni tako ne zovemo. Volimo svoju zemlju, ali smo često morali da objašnjavamo ko smo i odakle smo. Sve je to imalo za posledicu čekanje po nekoliko sati da graničari provere preko svojih nadležnih, koja je to zemlja iz koje mi dolazimo.

 

Put za Južnu Koreju nastavljamo brodom, na kom se jede isključivo Korejska hrana i to štapićima (u našem slušaju čitaj prstima). Prevoz je trajao 24 sata i u Koreju smo stigli u luku Sokcho. Koreja ostavlja utisak zemlje vrednog, radnog i disciplinovanog naroda. Ulice su besprekorno čiste, obišli smo grad i kao primer, posetili smo riblju pijacu u tom gradiću, zaista besprekorno čisto i uređeno. Motore smo morali da prebacimo kamionom do aerodroma u Seulu i tu nastaju problemi vezani za transport motora, koji su nam pokvarili dobar utisak o toj zemlji. Motori su pogrešno upakovani u prevelike sanduke, nisu transportovani na vreme. Pošto je za transport motora kargo letom za Sietl potrebno 7 dana, a naš putnički avion je leteo preko Honolula i Havaja, rešili smo da neplanirano napravimo pauzu na Havajima. To je neverovatan događaj, neplanirano pa na Havaje gde smo proveli tri ipo dana. A to je nezaboravna poseta.

 

Smestili smo se u hotel na Vaikiki plaži, za nas koji smo imali realno težak put, to je bilo kao da smo se smestili u prva vrata do raja. Jedno je sigurno, umreti a ne posetiti i doživeti Havaje bar jednom...

Da bi priča bila kompletna i savršena pobrinula se prelepa Havajka koja nam je bila domaćin i koja nas je vodila u obilazak celog ostrva. Zove se Nailima Makualohaikealani Ahuna, hm... mi smo odlučili da je “Nai” mnogo prikladnije, pa smo je tako i zvali. Plaže, palme, vreme, grad, sve je stvoreno i podređeno beskrajnom opuštenju, nigde žurbe a izazova na sve strane i zaista treba ostati karakteter i ne podleći im! Posetili smo desetak plaža na ostrvu i vozili se jedrilicom Naiminog oca, naravno da smo im ostavili poklon a to je još jedna zastava Srbije na ovom putu ostavljena dobrim ljudima na različitim stranama sveta. Poslaćemo slike koje mnogo više govore od naših reći.

Reportaže AMBASADOR MOJ DOMAĆIN, na ovom putu nalaze se 9 najvećih gradova na svetu:

Moskva, Peking, Šangaj, Tokio, Los Angeles, Čikago, Njujork, London, Pariz. U svakom od ovih gradova obilazak sa ambasadorom i pravljenje reportaže predstavljanje kulturoloških i privrednih potencijala. Reportaže se rade i u gradovima : Budimpešta, Kijev, Lisabon, Madrid, Brisel, Amsterdam, Berlin, Prag, Beč, Bern, Rim,  Ljubljana i Zagreb sa predstavljanjem naših firmi u tom delu sveta, npr., »MK Komerc« obrađuje 28.000 ha zemlje u Ukrajni. Reportaže bi se radile i o tematskim celinama npr., Ruski pisci (Sibir), Mongolski ratnici, Kineski zid, Bušido kodeks (Japan) i samuraji, Nijagarini vodopadi, zamkovi Francuske i sl. Sve reportaže-tekstovi se pripremaju pre polaska (što je moguće kompletnije). Planirani su i kontakti sa dijasporom na mestima odmora i zadržavanja, kao i kratak obilazak fabrike Jamahinih motora u Japanu.

Ukupan broj reportaža koje planiram je 35 – 40. Kreativni studio Zepter International izrađivaće reportaže, obezbediće profesionalnog snimatelja, kao i potrebnu tehniku. Vršiće i distribuciju na domaćim i inostranim TV mrežama.

 

T I M:  3 motorista, (Jamaha čoper 1300 cm³ i 2 x 1100 cm³),  1 džip sa prikolicom, 1 vozač- mehaničar, jedan profesionalni kamerman.

Sa sobom vodim i dvoje starije dece, Tea (12 godina) i Borko (16 godina), (lepi i pametni), koji posle izvršene pripreme mogu da obave posao reportera.

 

ČLANOVI TIMA: Zoran Livaja, Tea Livaja, Borko Livaja, Dragan Stojadinović, Milivoje Melentijević, Vladimir Nešović i Goran Vasiljević. Do Ukrajine-Kieva putuju i Stupavski Jelena (15) i Vukašin (14), a do Moskve Aneta Stevanović (17).

 

P O L A Z A K: 23.06.2007. godine - organizacija najvećeg okupljanja  » Bajkera « u Srbiji i ispraćaj do granice. Očekuje se 800-1000 bajkerista, okupljanje i polazak u 10:00, u Beogradu, ispred Skupštine Republike Srbije. Dalje kretanje: Inđija, Beška, Novi Sad, Subotica.

 

Dužina puta kopnom je oko 32.300 km, avionom od Japana do Aljaske oko 3.000 km i avionom Njujork - Lisabon, oko 6.000 km. Potrebno je logističko uvezivanje 6 meseci do polaska, vize, ambasade, dijaspora ...

 

I T I N E R E R: Države (ukupno 23) kroz koje je planiram prolazak su: Mađarska, Ukrajina, Rusija, Kazahstan, Mongolija, Kina, Japan, SAD, Kanada, Portugalija,Španija, Francuska, Engleska, Holandija, Belgija, Nemačka, Češka, Austrija, Švajcarska, Monako, Italija, Slovenija i Hrvatska.

  

Z A K L J U Č A K: Akcija je promotivnog karaktera, u organizaciji Kluba ekstremnih sportova »Hrabro Srce – Soko«  sa pozitivnim porukama, i misijom mira. Nisam član nijedne partije.

 

Kontakt telefoni : ++381 11 311 05 64;  mobilni  063 / 22 88 21.